О ЈУБИЛЕЈУ
Кључни моменат да Крагујевац, од места које је било насељено још у праисторији, преко трасе римског пута који је спајао долину Груже и Велике Мораве и водио ка седишту провинције Горње Мезије, средњевековног трга и пазаришта, па турске касабе и аустријског шанца, прерасте најпре у варош, а затим и у град какав је данас, је одлука кнеза Милоша Обреновића, да на том месту смести своју престоницу, изгради себи конаке и двор, и оснује низ значајних институција неопходних за функционисање једне државе.
Многобројни су фактори који су утицали на одлуку о локацији нове српске престонице 1818.године, а најбитнији би се могао свести у једну архаичну реч – Средоточије, или данашњим језиком објашњено као географско средиште или центар тадашње српске вазалне кнежевине. И доиста, када се израчуна географски центар и ондашње, али и садашње Србије, он увек пада у саму околину Крагујевца. Оно што би данас могли замерити као недостатак за локацију једног великог града, а то је управо скрајнутост од централног пута који је ишао долином Велике Мораве односно Цариградског друма, и недостатак велике пловне реке, је у тренутку када се доносила одлука о престоници, заправо била једна од највећих предности. Свакако, предност је била и слаба насељеност места, а уз то и процентуално велика сразмера српског становништва у односу на друге нације. Шумовита брда која су окруживала Крагујевац, као и непосредна близина планине Рудник, била су додатна погодност у случају евентуалног напада и потребе за евакуацију.
Готово све друге вароши и градови у тадашње време, били су или на самој граници, или у њиховој непосредној близини, затим са турским гарнизонима тј. војним јединицама које су контролисале најближе окружење, са многобројном популацијом исламске вероисповести која је била одана Османској империји, на правцима главних путева, и смештање двора и престонице на тим местима је било неодрживо. Сам кнез Милош свесно није поштовао договор са Марашли Али-пашом, да свој двор смести у Београд, па чак и конак који му је био намењен преко пута Саборне цркве, готово да није ни користио.
Крагујевац је у том моменту био сигурна зона и тачка додира у којој је већинско српско рурално становништво, могло да се насели и да оснује нову урбанистичку целину. Квадратни плац, на коме се налазио двор кнеза Милоша, представља клицу урбаног развоја из кога се рађа нови Крагујевац, и исцртавају нови планови објеката и улица, који се генеришу у претходни тлоцрт раскрснице путева који су се спајали код Каменог моста и некадашњег Шанца.
Све до момента премештања престонице у Београд, у Крагујевцу се ствара основа за настанак и нове државе, и слободарских мисли и интелектуалног развоја, али и града, каквог данас познајемо. Додатни потицаји за развој града је била чињеница да су у Крагујевцу и даље, одржаване седнице Народних скупштина, али и оснивање највеће војне индустрије на Балкану.
Од 1818. до 1824. године интезивно се ради на изградњи објеката дворског комплекса. Осим конака, довршава се и изградња Цркве Св. Духа, на локацији некадашњег старог гробља, тј. на месту званом Селиште, које је вероватно било остатак ранијег средњовековног насеља и гробља. Црква је грађена на пристојној удаљености од тадашњег центра турске вароши са старом џамијом и муселимовим конаком, а својом позицијом условила је и положај конака, преко пута, с леве стране обале Лепенице, на благој узвишици, и у том тренутнку доминантном и стратешки позиционираном положају у окружењу, одмах поред пута који је водио ка Гружанској нахији, и са погледом на муселимов конак и правац пута који долази од стране Цариградског друма.
Пошто је подигнуто место за боравак и становање, конаци, уз њих су зидани и прављени објекти који су опслуживали не само приватне потребе Кнеза и његове породице, већ и потребе тек створене вазалне кнежевине. Тако једна за другом, и једна поред друге настају многе институције потребне за функционисање државе: Кнежева канцеларија, Народна скупштина, Државни савет, Типографија, Театар, Гимназија, Лицеј, Митрополија, Арсенал, Тополивница, Благајна, Болница, Апотека…
У последње три године Милошеве владавине, Крагујевац је нагло почео да губи политички значај у односу на Београд. Дан пред кнежев пад, Државни савет је преселио престоницу из Крагујевца у Београд 12. јуна 1839.године, међутим идуће године кнез Михаило је вратио престоницу у Крагујевац, да би 7. маја 1841.године, уставобранитељи „Централно правленије” опет преместили у Београд – чиме је питање престонице коначно било решено. Језгро прве престонице модерне Србије, простор од око једног километра где су били концентрисани битни елементи државности, данас носи назив Милошев венац.
Дворски комплекс у Крагујевцу
Локација двора у самој вароши Крагујевцу, била је условљена повољним стратешким положајем на пристојном одстојању од некадашње џамије и муселимовог конака у старој турској чаршији код Камене ћуприје. Битно је било пронаћи локацију и за будућу придворну цркву, па је за то искоришћено присуство старе некрополе на десној обали Лепенице, које би оправдало подизање сакралног објекта. Идеалан положај имао је брежуљак који је био с две стране окружен водотоковима Лепенице и Ердоглијског потока. На том простору одређен је четвороугаони плац на коме су већ од 1817.године, почеле да ничу зграде будућег дворског комплекса. Брисани простор који се налазио ниже, ка ушћу два водотока, касније је претворен у трг, односно парк.
Сви објекти првобитног двора припадају народном градитељству, јер су их зидали мајстори потекли са наших простора, са техникама заната које су коришћене вековима уназад. Најпознатији од њих су били тзв. мајстори Осаћани, пореклом из области Осат у Босни, надалеко чувени по изградњи објеката од дрвене грађе – брвнара. Осим њих помињу се и мајстори из Поморавља, вични раду у камену, као и странци који су радили на детаљима, од којих се углавном помињу Цинцари, Италијани и Немци. Основни грађевински материјал је довожен из непосредне околине Крагујевца, јер су за изградњу конака били задужени становници крагујевачке нахије, док су поједини елементи набављани са стране (прозори из Земуна, фарба из Београда и др.)
Изглед некадашњег дворског комплекса приказан је на старој графици, са уцртаним објектима, али више о самом изгледу и детаљима сазнајемо и кроз описе путописаца и савременика, архивске податке, као и кроз планове, цртеже, нацрте и фотографије.
Постоји недомица око првобитног објекта у коме је становао кнез Милош, пре коначног завршетка великог Кнежевог конака у коме су биле и просторије одређене за државне послове. У изворима се помиње „коначић“, за који се из описа не може јасно утврдити да ли се односи на објекат који је претходио Шареном конаку, или је покрај њега, или је то објекат који је касније назван Конак код дуда, на месту данашње зграде Тржнице.
Грађевине, објекти и остали функционални елементи који су се налазили у оквиру дворског комплекса кнеза Милоша, се могу јасно дефинисати и на основу пописа државне имовине у којем се осим главног Кнежевског конака, наводе још и Шарени, Амиџин, затим конак који највероватније претходи конаку кнеза Михаила, а осим тога још неколико објеката поред њих махом дрвених дашчара (млекарник, житница, перионице, фуруна, леденица), шупе, ковачница направљена од плота, голубињак, а изван самог оквира дворског плаца помињу се ливаде ограђене плотовима, воћњак са шљивама, затим Конак код дуда, Апотека и још један конак поред ње, затим татарски конак, воденица, магацини, касарне, војна болница (шпитаљ), „кула“, ливада покрај црквене порте, Кошутањак са кошаром за кошуте и др. Многи од ових објеката су уцртани и на карти коју је израдио Боривоје Дробњаковић.
Дворски комплекс је са свих страна био ограђен, оивичен великим храстовим палисадама, које су имале практичну улогу утврђења са отворима за пушке, и са посебно обезбеђеним капијама са стражом, док су с друге стране били су дрвени магацини за смештај топова и коњушнице. Првобитно, кнежев арсенал за смештај топова и оружја налазио се унутар дворишта конака, да би тек касније био премештен на десну обалу Лепенице покрај Старе цркве. Пописом државних некретнина и имовине, стичемо увид у просторни распоред дворског комплекса. У том контексту, двор кнеза Милоша се може посматрати и у ширем смислу од самог плаца ограђеног високим палисадом са конацима.
КНЕЖЕВ КОНАК
(Велики конак, Књажев конак, Књажески конак, Мушки конак, Књажеска канцеларија, Официрски дом)
Грађен 1817. – 1821.
Уништен 1941.
Централни и највећи објекат дворског комплекса био је главна резиденција кнеза Милоша, грађен је од 1817. до 1821. године. Као градитељ се помиње мајстор Веселин. Правоугаона грађевина дрвене конструкције грађена од чатме и блата, била је покривена ћерамидом, имала је приземље и спрат, а главна фасада је била окренута ка северо-истоку. На прочељу се налазио наткривени простор доксат, где је Кнез седео на отвореном и надгледао послове на двору, војне вежбе и обављао државне послове. Осим што је у конаку боравио и сам Кнез, у њему су се налазиле и просторије које су служиле обављању државних послова као што је Кнежевска канцеларија. На основу архивских података, имала је 13 соба, кухињу, оџаклију, трпезарију и помоћне просторије. Између осталих, на спрату се налазила и свечана просторија са уметничким сликама, графикама, трофејним оружјем и бројним књигама. Након пресељења престонице у Београд, конак је служио и као официрски ресторан тј. касина, познат по имену Официрски дом.
У конак се улазило кроз капију са стражарницама. Испред конака, на самом углу са десне стране, налазио се римски надгробни споменик за који је кнез Милош наредио да се пренесе из његовог родног краја – Пожешке нахије, а на којем је стајала античка скулптура лава, док се у правцу главног улаза налазио камен бињекташ са кога се Кнез пео на коња, и за кога су везане многе анегдоте из тог периода. Римски надгробни споменик и бињекташ данас се налазе у оквиру плаца Народног музеја.
Конак је стилски припадао оријенталном стилу грађења, а временом су вршене преправке, па је крајем XIX и почетком XX века изгубио свој првобитни изглед. Дрвене греде трема и доксата замењене су гвозденим. Испред конака се између два светска рата налазио уређен парк са разноликим биљним врстама, украсима у екстеријеру и скулптурама, а израђен је и велики наткривени сеник.
Конак је изгорео у пожару 11. априла 1941. године када је у нападу немачких окупационих трупа на град погођен артиљеријским пројектилом. Приликом радова на израдњи новог објекта на том месту након Другог светског рата, пронађени су подземни ходници са гвозденим алкама, који су тада прекривени плочом од армираног бетона, па су тако темељи конака остали заувек заробљени у темељима савремене зграде војне команде и данас не постоји адекватно обележје које би указивало да се ту некада налазио централни објекат дворског комплекса.
ШАРЕНИ КОНАК
(Конак кнегиње Љубице, Харем, Женски конак, Казначејство)
Грађен од 1818. до 1820.
Изгорео 1884. потпуно уклоњен 1888.
Конак кнегиње Љубице, другачије називан и Шарени конак и Харем, подигнут је у исто време кад и конак кнеза Милоша, око 1820. године. Изворно је служио за становање Кнегиње, али у веома кратком периоду. По историјским изворима кнез Михаило је рођен у Шареном конаку (1823). Након преласка кнегиње Љубице у Пожаревац (1825), служио је за смештај гостију, али и Кнежевих милосница. На доњем спрату конака једно време налазила се и државна благајна. По пресељењу престонице у њему је била смештена војска. Конак је тешко оштећен у пожару 1884. а до 1888. године од њега је остао сачуван само један мањи еркер са капелом. Коначно уклањање конака се може довести у везу са градњом зграде Гимназије.
Назив Шарени добио је по зидним сликама на спрату конака, које су по описима путописаца биле осликане наивно и невешто. На њима су били представљени пејзажи, битке, битни историјски догађаји, као и оријентални украсни мотиви, а осим овога и грб Србије и султанска тугра тј. монограм.
У соби кнегиње Љубице, која је касније претворена у капелу, на зиду изнад места где је стајала колевка кнеза Милана налазила се осликана рука која излази из облака са натписом на немачком језику Die Gotteshand segnet den kleinen Milan – Нека божија рука благослови малог Милана.
На основу упоређивања фотографије која је настала око 1860. године и резултата археолошких ископавања дошло се до закључка да је конак у подрумско-сутеренском делу грађен каменом, а приземље и спрат у бондручној конструкцији у долми са испуном од опеке. Међуспратна и кровна конструкција су рађене од дрвене грађе. У основи приземља је било пет соба и две оџаклије.
У самом изгледу објекта постоји јасна аналогија и сличност са архитектуром старог конака у манастиру Враћевшница, који је и грађен у истом периоду када и Шарени конак. Tакође уочљиве су и накнадне преправке и надоградње изворног облика грађевине, јер постоји одступање у симетрији која је била својствена свим зградама ондашњег двора. У том смислу треба посматрати доксате и тремове, као и еркер, који су асиметрично распоређени у односу на централну осу објекта.
АМИЏИН КОНАК
(Mомачки конак, Гостински конак, Гостилник)
Грађен око 1818.
Свој данашњи назив добио је по надимку „амиџа” (тур. стриц), како је кнез Милош називао свог управника двора домостројитеља Симу Милосављевића Паштрмца, а називан је још и Момачким и Гостинским конаком јер је у њему боравила кнежева лична гарда кавази као и гости на двору. Данас је то једини очувани објекат из времена првобитног дворског комплекса, изграђен у балканско-оријенталном стилу око 1818. године. Служио је пре свега за потребе нахијских кнезова на служби у двору, и оних који су долазили из других крајева Србије, за смештај делегација и гостију, смештај кнежеве гарде, али и дворског економа Симе Милосављевића Паштрмца, који је ту често боравио. У сутерену се налазио вински подрум са кацама и бурадима пића.
Објекат је изграђен на косом терену. Подрумска основа је грађена од масивних блокова камена пешчара, док је спрат од бондручне констукције са испуном од опеке. Кровни покривач је био од ћерамиде. На прочељу објекта истичу се два симетрична еркера. Врата на подруму су имала гвоздени звекир и лучно су засведена са украсним каменим детаљима. Међуспратни венац конака некада је био осликан оријенталним мотивима са интензивном темперном бојом на жутом пољу.
Са друге стране, скоро целом дужином објекта налази се пространи трем изграђен од храстових греда. Касније је овом објекту правоугаоне основе са западне стране додат анекс у коме је била смештена стража, који уз извесне измене и данас стоји као саставни део конака. Око целог објекта је сачувана оригинална калдрма из периода изградње.
Након пресељења престонице служио је за потребе војске као интендантура– складиште хране и кухиња. Након завршетка Другог светског рата, објекат је опредељен за потребе музеја. Просторије Амиџиног конака и данас су један од изложбених простора Народног музеја у Крагујевцу, а у њему је све до 1999. године стајала стална музејска поставка.
Амиџин конак утврђен је за културно добро – споменик културе 1947. године, а категорисан је као културно добро од великог значаја 1979. године.
КОНАК КНЕЗА МИХАИЛА
(Дечији конак, Кнез-Михајлов конак)
Грађен око 1860.
Зграда је изграђена као велика стамбена кућа у стилу аустријског класицизма, у то време актуелном архитектонском правцу, којим се све више градило на тлу Кнежевине Србије. Служио је као објекат за становање кнеза Михаила Обреновића приликом његових посета Крагујевцу, а у њему је један део детињства провео и будући краљ Србије Милан Обреновић IV. Једна је од првих централноевропских грађевина у Крагујевцу, сведене архитектуре са високим приземљем и спратом. Прочеље конака оставља утисак репрезентативности са наглашеним главним улазом, степеништем, венцима и пиластрима.
Претпоставља се да је конак преправљен и дограђен објекат из ранијег периода, што потврђује и архивски документ пописа државне имовине из 1846. године у којем се наводи још један конак у непосредној близини Шареног и Амиџиног конака, који су ограђени у оквиру истог плаца са припадајућом баштом, док се главни објекат Кнежевог конака наводи одвојено. Једна од назнака да се ради о старијем објекту је и камена ниша, односно надвратник у оријенталном стилу, који се налази у ентеријеру конака у једној од просторија. Осим овога у ентеријеру се уочавају стилске разлике у грађењу прозорских отвора и врата, јер су неки од њих прављени са благим лучним закривљењем док су други правоугаони, што такође указује на различит период изградње. На најстаријем приказу двора у Крагујевцу, уочава се приземни објекат, тик иза ограде на месту на коме се данас налази Kонак кнеза Михаила.
Конак је на Каницовој мапи из 1897. године означен као команда дивизије. Након Другог светског рата у објекат је усељен Музеј. Спрат конака је одређен за изложбени простор, а приземље за канцеларије музејске службе.
Конак кнеза Михаила је проглашен за споменик културе 1947. године, док је 1979. године категорисан као споменик културе од великог значаја.
МУЗЕУМ КРАГУЈЕВАЧКИ
Иницијални моменти у смислу музејских делатности и заштите културних добара у кнежевини Србији у првој половини XIX века се свакако везују за кнеза Милоша и тадашњу престону варош – Крагујевац. Велики кнежевски конак био је стециште не само органа власти већ и културних делатности.
На самом почетку, већ на лето 1819. године, док трају радови на конацима, у изворима се помињу сликари-молери који долазе у Крагујевац како би радили на осликавању зидова и столарије (Шареног и Кнежевог конака).
Иако нису сачувани, савременици су оставили бројне описе осликаних зидова, који су представљали неку врсту наивног фреско-сликарства са представама пејзажа, битака и украсних орнамената.
Након завршетка конака, он се уређује и опрема по угледу на европске дворове, па се настоје прикупити уметничке драгоцености и старине који би украсиле просторије двора.
Најчуваније и најбезбедније место на територији Србије, постаје двор кнеза Милоша у средоточној нахији, па тако просторије двора постају сигурно место и за чување старина, уметнина и природних реткости.
Из српских манастира у конак пристижу средњевековни рукописи, јеванђеља и хрисовуље, а прикупља се и стари новац који је проналажен широм Србије, па тако настају и својеврсне збирке старих и ретких књига као и нумизматичка збирка.
У свечаној сали конака, почасно место као ратна меморабилија заузима војводски барјак из Првог устанка, ручно осликан у Русији 1811. године. Барјак је био двострано осликан на свиленом платну. На једној страни на црвеној основи осликан је грб устаничке Србије и Трибалије, уоквирен барокним оквирима и окићен шлемовима, крунама, заставама, оружјем и топовима. На другој страни на основи златасте нијансе осликан је руски царски орао. Барјак касније у своју колекцију преузима музеј Војно-техничких завода у Крагујевцу, да би га на крају преузео музеј у Београду.
Први помен предмета који је припадао древном времену, а који и данас као зачетак лапидаријума украшава двориште крагујевачког музеја је римски надгорбни споменик који је допремљен из околине Пожеге, родног краја кнеза Милоша. На почетку на споменику се као издвојена фигура налазио и лав са јеленом под својим канџама. Након првог светског рата се лаву губи траг.
Осим уметничких слика које је добијао на поклон, кнез је наручивао и израду свог властитог портрета као и портрета чланова своје породице. Такође помињу се и бројне графике и литографије са приказима српских средњовековних владара, руских кнезова и царева, и других европских владара укључујући и Наполеона и турског султана Махмуда Другог.
Уметничка галерија је увећавана поклонима страних делегација и домаћих сликара. У знак захвалности за уметничке радове, кнез финансира школовање талентованих уметника у Бечу.
По плану „школског заведенија“ попечитељства просвете из 1835. године који је послат кнезу Милошу на одобрење, за зграду Гимназије или Академије је предвиђена посебна просторија за Музеј.
У конаку је 1835. године формиран и Минерални кабинет који је настао захваљујући саксонском геологу барону Хердеру, који је приликом доласка у кнежевину на поклон кнезу Милошу донео два сандука са рудним камењем и минералима из целог света, а осим тога је током свог боравка у Србији прикупио и локалне узорке који су придружени збирци. Колекција минерала је све до 1842. године стајала у крагујевачком конаку, када је на захтев Попечитељства финансија пребачена у Београд. У изворима се помиње и богата природњачка (јестаственичка) збирка са остацима „препотопских“ животиња.
Након измештања престонице у Београд, Крагујевац губи на државном значају, па се и прикупљене колекције махом измештају у Београд, док се о ратним меморабилијама касније стара Војно-технички завод који формира сопствену колекцију оружја.